Anis

Opis

Anis je jednogodišnja žbunasta biljka iz porodice Apiaceae, koja se uzgaja u južnoj Evropi, u oblasti Mediterana, Turskoj, na jugu Rusije i Južnoj Americi. Stabljike anisa mogu dostići visinu do 50cm, okrugle su i izbrazdane, obrasle listovima koji su u donjem delu bubrežasto okruglasti, celi, testerasto nazubljeni, a u gornjem deljeni sa linearno lancetastim segmentima. Sitni beli cvetovi su sakupljeni u štitaste cvasti, a čitava biljka odaje slatkast i aromatičan miris. Plod anisa je sitna orašica, prijatnog karakterističnog mirisa, jajstog oblika, dužine do 6 i širine do 3mm, svetle zeleno-sivkaste boje izbrazdana sa deset svetlih rebara. Plod sazreva i sakuplja se od kraja avgusta do kraja septembra.

Kao lekoviti deo biljke koriste se zrele orašice (Anisi fructus) koje se sabiraju samo po suvom vremenu. Plod anisa sadrži flavonoide (apigenin), fenolne kiseline, lignine, kumarine, masti, belančevine i šećere, a aromatičan miris potiče od visokog sadržaja etarskog ulja bogatog anetolom i trans-anetolom.

Anis je gajen u Egiptu još pre 4000 godina, gde je upotrebljavan kao začinska i lekovita biljka. Lekovita svojstva anisa su mnogobrojna: ublažava gastrointestinalne tegobe, grčeve i nadutost, a takođe stimuliše i lučenje sokova za varenje, stoga se u raznim oblicima koristi i pre obroka kao aperitiv – sredstvo za podsticanje apetita, ili posle obroka kao digestiv – sredstvo za poboljšanje varenja. Tradicionalno je dobro poznato njegovo dejstvo na stimulisanje lučenja mleka kod dojilja. Anis ima osobinu i da podstiče menstruaciju, pa ga često koriste žene kod neredovnog menstrualnog ciklusa. Takođe se smatra tonikom koji može da podstakne seksualnu želju.
Osim toga, anis opušta disajne puteve, podstiče iskašljavanje i smanjuje sekreciju sluzi. Stoga se njegova upotreba preporučuje i kod tuberkuloze. Kao moćan antispazmodik, ublažava grčeve, doprinosi jačanju želuca i smanjuje nadutost, i često se koristi kod bolesti jetre. Obzirom da se jednim delom njegovi aktivni sastojci izlučuju i putem mleka, doprinosi i ublaženju grčeva kod beba.
U narodnoj medicini, deci se čaj od anisa daje kod frasa (dečjih strahova i grčeva), a takođe i za uklanjanje crevnih parazita.
Usled diuretičnih i antiseptičnih svojstava, čest je sastojak čajnih mešavina namenjenih za ublažavanje upale mokraaćnih kanala.
Kod upale krajnika se koristi čaj od anisa, pomešan sa pitomom nanom i žalfijom za ispiranje grla. Anisovo ulje pomešano sa svinjskom mašću (1 deo anisovog na 10 delova svinjske masti) je „narodni lek“ za uklanjanje vaški. Takođe, pomade od anisovog ulja koriste se kao pomoć kod kašlja, bronhitisa i plućnih bolesti, i za ublažavanje reumatskih bolova.

Zastupljen je u mnogim proizvodima, počev od čajeva za stimulaciju lučenja mleka za dojilje i čajevima za bolje varenje. Njegovi ekstrakti se dodaju pastilama za ublažavanje kašlja i bronhitisa, tečnostima za ispitanje usta i pastama za zube, dok etarsko ulje ulazi u sastav krema protiv prehlade i pomada protiv reumatizma. Kao začin, dodaje se poslasticama – njegov miris je karakterističan za kolače koji se u Zapadnoj Evropi pripremaju oko Božićnih praznika, a dodaje se kao začin pri pripremi kuvanog vina, kao i gorkih likera Apenzelera i Alpenbitera, Uza, Apsinta i Pastis
Antički narodi su upotrebljavali anis kao sredstvo za lečenje stomačnih oboljenja. Eterično ulje anisa koristi se od XVI veka. Anis je jedna od biljaka koja se od najdavnijih vremena, pa sve do danas upotrebljavala kao lek i začin.