Bela imela

Opis

U svetu lekovitog bilja, bela imela zauzima posebno mesto. Njeni zimzeleni listovi su kožasti i obrnuto jajastog oblika a kora grana i grančica je iste, žuto-zelene boje. Iako su zimzeleni, listovi joj nisu trajni: mogu da prežive samo jednu zimu. Bela imela je dvodoma biljka – na jednoj cvetaju samo muški a na drugoj samo ženski cvetovi, i jedni i drugi su bledo žute boje, nežnog mirisa koji najviše privlači muve, zadužene za oprašivanje. Plod je bela, žilava, sluzava i lepljiva bobica. Sluz, poput gume, sprečava sušenje ploda koji ostaje svež i tokom višemesečne suše.
Poluparazitska je biljka, iz porodice Santalaceae, koja uspeva na mnogim vrstama drveća, crpeći iz stabla domaćina vodu i neorganske, mineralne materije. Raste u obliku malog okrglastog grma, rašljasto razgranatog, uspravnog i čvrsto pričvršćenog za granu domaćina. Odnos imele i drveta domaćina nije u celosti razjašnjen jer ima pokazatelja da osim neorganskih, imela crpe i organska jedinjenja, proizvode sinteze domaćina, kao i onih koji ukazuju na simbiotski odnos imele i domaćina – obzirom da je imela zimzelena, moguće je da tokom zime domaćinu ustupa asimilirane hranljive materije neophodne za njegov opstanak. Ova međuzavisnost imele i domaćina je veoma zahtevna za obe biljke i nameće održanje posebne ravnoteže, jer imela tokom vremena neminovno dovodi do odumiranja domaćina, a odumiranjem domaćina, propada i imela. Stablo domaćina joj je neophodno za život jer seme imele ne može proklijati ni u zemlji ni u vodi. Jedini način za uklanjanje ovog parazita sa stabala voća je odsecanjem napadnutih grana: skidanje same imele ne daje rezultat – ona će na tom delu ponovo izrasti. Kod jačeg napada imele, voćka – jabuka ili kruška – može sasvim uginuti.
Za rasejavanje imele i širenje semena zadužene su ptice (posebna vrsta drozda). Ptice se hrane mesnatim plodom, i putem izmeta izbacuju seme koje se prilepi na granu domaćina ili na stablo drugog drveta. Ovako širenje semena je najčešće, a ogledi su pokazali da za kljiavost nije neophodan prolaz kroz digestivni sistem ptice, jer semenka može biti preneta na bilo koji način. Svojim lepljivim sadržajem lako se pričvrsti za granu drveta, vrlo brzo klija i počinje rasti. Haustorije imele lako prodiru kroz koru domaćina iz čijeg stabla crpu hranljive materije. Period cvetanja obično počinje krajem zime, od februara do aprila, dok plod sazreva od septembra do decembra meseca.
Domaćini su joj najčešće topola, jabuka i jela, a raste i na omorici, boru, lipi, brestu, vrbi, jasenu, orahu, kruški, šljivi, glogu, lešniku pa i na vinovoj lozi, dok se retko sreće na brezi, bukvi, platanu a najređe na hrastu. U zavisnosti od biljke „domaćina“ pripisuju joj se različita lekovita svojstva.
U magijskim ritualima i u cilju lečenja mnogih bolesti upotrebljava se od davnina, a među najstarijim dokumentima o beloj imeli smatraju se spisi Julija Cezara iz perioda Galskih ratova. Opisujući Kelte i njihova verovanja i običaje, Plinije Stariji je posebnu pažnju obratio na druide – sveštenike – čije ime na keltskom « druwides « ima značenje « veliki mudrac ». Uz hrast, za Kelte, bela imela je imala status « svete biljke » a njeno ime na galskom jeziku ima značenje « ona koja leči sve ». Doneta na stabla pomoću ptica, nebeskih stvorenja, ova biljka zahteva period od devet meseci kako bi donela plod. Sličnost sa periodom trajanja trudnoće kod ljudi davala je dodatni značaj njenoj jedinstvenosti. Posebno poštovanje druidi su imali za belu imelu sa hrastovog drveta : njeno skidanje sa hrasta obavljalo se sa velikom pažnjom uz primenu posebnog rituala i prinošenje žrtava. Obred se obavljao šestog dana mesečevog ciklusa, u prvom mesecu njihove godine i njihovog « veka » (vremenskog ciklusa od 30 godina). Grane sa listovima i plodovima sveštenik obučen u belo odsekao bi zlatnim srpom, odložio ih u belu kamenu posudu, a potom bi bogovima bila žrtvovana dva bela bika uz molitvu da im bogovi bogato uzvrate za prinetu žrtvu.